У специфичном историјском тренутку, када се НАТО бирократија грчевито борила за било какав доказ живота и раста, а црногорски режим ”хватао ваздух” под притиском нагомиланих политичких и економским проблема, те све мањим значајем у регионалним геополитичким раскусуривањима, убрзани улазак Црне Горе у НАТО се наметнуо као лако рјешење у ком су се сусрели интереси обје стране. Наиме, тиме је бриселска НАТО администрација добила потврду да НАТО расте и има перспективу (што је камуфлажа за одговор на питање смисла његовог постојања), док је црногорски режим добио статус првобранитеља НАТО тековина, па тиме и одређен ниво политичке заштите против ”спољних и унутрашњих непријатеља”.
Међутим, улазак Црне Горе у НАТО је директно зависио од побједе режима Мила Ђукановића на изборима 2016. године, а које је по свим реалним параметрима требало да изгуби. Стога је афера ”државни удар” дошла као природна, логична последица сусрета два описана интереса. За режију афере, НАТО службе су у текућој хладноратовској инерцији и одавно разрађеном сценарију уврстиле ”руску компоненту” као кључну за интернационализацију овог случаја. Сем тога, руска компонента се лако уклапа у већ изграђену пропагандну матрицу о ”руском мијешању у изборне процесе”. Остале састојке попут ”српских националиста”, ”оружја”, ”свједока сарадника”… је обезбјеђивала ”партнерска” служба у Црној Гори, док су јој асистирале хрватска служба, а дјелимично и србијанска БИА. На сву срећу, капацитети црногорске службе су такви да је, поред поразно инфантилног сценарија афере, остављено мноштво доказа који јасно откривају трагове монтаже.
Дакле, оперативни ниво афере ”државни удар” је реализован у троуглу: црногорска АНБ, хрватска обавјештајна служба и дио БИА-е под контролом Ивана Тодорова (а што је њен највећи дио). У Црној Гори, језгро операције чини такозвани “Гранд” клан са главним оперативцем Зораном Лазовићем, док је његов побратим Миливоје Катнић, главни специјални тужилац, био задужен да монтажу афере преточи у оптужницу, те да ангажује репресивни апарат, полицијски и судски, како би операцију довели до политичког епилога.
У најужем кругу црногорског дијела операције ”државни удар” се, према сазнањима ИН4С-а, налазе Мило Ђукановић, Миливоје Катнић, Саша Чађеновић, Стојанка Радовић, Зоран Лазовић и његов синовац Владан, Душко Голубовић, као и актуелни министар правде Зоран Пажин. Истичемо да су Зоран Лазовић и Душко Голубовић бивши, а врло утицајни функционери АНБ-а. Међутим, њихова стварна моћ је остала у систему, без обзира на претходно пензионисање. У судској групи за ”државни удар” се налазе: Борис Савић, Милић Међедовић, Мушика Дујовић, Радомир Ивановић и наравно Сузана (Мугоша).
Пошто је Демократски фронт најснажнији противник режима, а то се посебно истицало на изборима 2016, онда није било изненађујуће да режисери афере свале политичку одговорност за ”покушај свргавања власти” на овај савез. Међутим, режим је у својој алавости отишао корак даље. Наслоњени на снажну подршку западних служби, повратили су у живот класичну инфорбироовску атмосферу линча и бруталног прогона. Тако су се на оптуженичкој клупи нашли бројни функционери и службеници Демократског фронта, али и чланови њихових породица.
На крају, као логична последица јефтино монтиране афере, дошла је исто таква (неписмена) оптужница, препуна материјално-правних грешака, нелогичности, потпуно бесмислених ”сценаристичких” конструкција… Међутим, репресивни судски и полицијски апарат црногорског режима је и данас одржава у животу кроз фарсични судски поступак који траје од септембра 2017. године.